Dakle na parkingu neki mali crveni kinez. Piše na njemu Silverstone
Ispale mi oči. Knedla u grlu. Ništa. Šta je tu je. Nema druge. To je to. Šta da se radi
Stavim njegovu kacigu zajašim to malo čudo, anlaser i gas do kraja.
Par sekundi samo piri na mjestu i krenusmo napokon.
Gledam na km sat ono 10, pa 15, pa 20, i za otprilike 500 metara evo nas na po satu čistih i urednih 50, a možda i 52, nategnutih. Ali, ide
Vratim se i kažem majstoru ozbiljim glasom: Majstore, valja, pali na more, ide to bez brige.
I to ne samo tamo već i natrag. I još ćeš se tamo i dobro navozati. Jedva sam se suzdržao da ne umrem od smijeha
Majstor se nasmije, rukujemo se i pozdravimo i ponosno odgovara: Ok. Ak ti tako kažeš. Sutra smo onda na moru. Ajd, reko, sretan put. Zvat ću te. Popišaj se u more bar 1 i za mene
Odvali on gas i ode puževim korakom. Gledao sam ga u čudu još dobre skoro 2 minute dok nije nestao, a žena me pita: Hoće li oni uopće stići? Reko kratko: Nema šanse
Navečer mi, ekipa na motorićima, u pričuvnoj kancelariji, nakon popodnevne vožnje pijemo cugu i ja to svima naravno detaljno prepričavam. Smijemo se i svi dolazimo do zaključka da nas majstor zeza i da nema teoretske šanse da se uopće uputi na takav put. Nakon dobre razrade već umiremo od smijeha. KAD. Stiže jedan ljuti trkač na pravom motoru, a susjed od našeg majstora.
Kaže: Dečki, šta sam sad vidio
Ne mogu vjerovat svojim očima. Susjed, majstor Ke.. sprema pilu, sklepa od drveta neki zadnji nosač. Trpa gore stvari. Šator, karnister s gorivom itd. i kreće noćas u 2 ujutro na put. On i žena.
Prvo čisti muk. Mrtva i ladna tišina. Skoro minutu, a onda smijeh do suza
Još smo ostali dugo u noć razrađujući raznorazne scenarije kako će to sve proći.
Bacit će ga u kanal. Ići će busom. Strpat će ga na vlak. Kad prdne vratit će se doma po auto. Neće ni krenuti. Zeza nas. Otići će nekud 15 km pecati i nama debelo smastiti da je kao stigao, itd.
Baš je bilo zabavno i napeto
Odosmo kući u isčekivanju sutrašnjeg dana.
